Pi­še: Če­do­mir An­tić


Sva­ko onaj ko bi dobronamjerno pro­mi­slio nad srp­skim na­ro­dom i nje­go­vim ze­mlja­ma - Sr­bi­jom, Srp­skom i Cr­nom Go­rom - za­klju­čio bi, ko­li­ko god bio lič­no sre­ćan, dobronamjeran i op­ti­mi­si­ti­čan, da je nad na­ma ne­ka te­ška i ne­pro­zir­na sjenka ne­sre­će.
La­ko je za te­ško sta­nje pro­na­la­zi­ti ob­ja­šnje­nje u objek­tiv­nim okol­no­sti­ma. Te­škoj isto­ri­ji, zlo­vo­lji sil­nih i na­sil­nih, kob­noj sud­bi­ni... Ku­ka­vič­ki je za sve op­tu­ži­va­ti uvijek ne­pro­sve­će­nu i la­ko­mi­sle­nu na­rod­nu ve­ći­nu. Bez ob­zi­ra na sve, kri­vi su uvijek po­jed­ni­ci, pri­pad­ni­ci po­li­tič­ke eli­te. Da ni­su - Sv. Pe­tar i Hi­tler ili Berk i Tramp, bi­li bi isto i ne bi bi­lo od zna­ča­ja ko je bio ka­kav i ka­ko je ži­vio - već sa­mo ka­kav je mar­ke­ting imao.
Sje­ćam se ka­ko su dvi­je po­li­tič­ke ge­ne­ra­ci­je ras­ku­ći­le iona­ko skrom­nu srp­sku dr­ža­vu. Ja­sno da je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić me­đu na­šim sa­vre­me­ni­ci­ma car svih kri­va­ca - ali šta je mo­glo da se oče­ku­je od srp­skih ko­mu­ni­sta? Tih iz­daj­ni­ka i po­dla­ca, age­na­ta stra­ne dr­ža­ve. Ka­kav je mo­gao da bu­de po­li­tič­ki po­to­mak ma­ni­ja­ka ko­ji su u mi­ru tu­kli ostar­je­log voj­vo­du srp­ske voj­ske Pe­tra Bo­jo­vi­ća, stri­je­lja­li ar­mij­skog ge­ne­ra­la Dra­go­lju­ba Mi­ha­i­lo­vi­ća, kla­li glum­ce, mr­cva­ri­li sa­bor­ce sum­nji­ve za­to što pe­ru zu­be, bez su­da ma­sa­kri­ra­li se­dam­de­set hi­lja­da gra­đa­na Sr­bi­je me­đu ko­ji­ma su ve­li­ka ve­ći­na bi­li ne­pri­ja­te­lji fa­ši­zma...? Onih ko­ji su srp­stvu ote­li kra­ji­ške ze­mlje, Bo­snu, Her­ce­go­vi­nu, Cr­nu Go­ru, Ko­so­vo, Me­to­hi­ju, Ma­ke­do­ni­ju i Voj­vo­di­nu... Mi­lo­še­vić je, po­red svo­je ži­vot­ne i po­li­tič­ke part­ner­ke (ko­ja se evo u me­mo­a­ri­ma di­vi lje­po­ti Jo­si­pa Bro­za i tvr­di da bi da ni­je Gor­ba­čo­va sa­mo­u­pra­vlja­nje pre­vla­da­lo u Bri­ta­ni­ji), u stva­ri po učin­ku bio ne­ka vr­sta Džor­dža Va­šing­to­na i Pe­tra Ve­li­kog. Da ni­je bio ta­kav, a ima­ju­ći u vi­du u šta je vje­ro­vao, u če­mu je bio ute­me­ljen i ko je za­i­sta bio - lič­no, po­ro­dič­no i po­li­tič­ki - vje­ro­vat­no bi­smo za­vr­ši­li kao jad­ni Je­vre­ji u vri­je­me ca­ra Ti­ta.
Zna­li smo ko je Mi­lo­še­vić, iz­ne­na­đe­nje je da­kle bi­lo ka­ko smo po­red nje­ga ta­kvog i do­bro pro­šli. Iz­ne­na­đe­nje ko­je je bez sva­ke sum­nje bi­lo ne­pri­jat­no do­ni­je­la je nje­go­va opo­zi­ci­ja. Obje opo­zi­ci­je - ona kre­i­ra­na 1991. ko­ja je ne­slav­no pro­pa­la na svim iz­bo­ri­ma; te ona ko­ju je kri­vi­com svog ti­ran­skog po­na­ša­nja po­no­vo omo­gu­ćio po­sle fal­si­fi­ko­va­nja iz­bo­ra 1996. go­di­ne - na po­sli­jet­ku su ko­rum­pi­ra­ne.
Ne­ko ra­zum­ni­ji, če­sti­ti­ji i vas­pi­ta­ni­ji - ne­go što je bio po­mah­ni­ta­li Vuk Dra­ško­vić - sva­ka­ko bi sru­šio Mi­lo­še­vi­će­vu ti­ra­ni­ju. Sa­mo da ni­je bio to­li­ko sa­mo­lju­biv, se­bi­čan i ne­sta­lan. Ka­ri­ka­tu­ra Cvi­ji­će­vog di­nar­ca - za prav­du je bio spre­man da po­gi­ne, ali je se­be vi­dio kao mje­ru prav­de. U ključ­nim tre­nu­ci­ma bi­rao je se­be umje­sto Sr­bi­je, sop­stve­ni i po­ro­dič­ni in­teres umje­sto na­ci­o­nal­nog. Isto je bi­lo i sa ka­rak­te­ri­stič­nim pred­stav­ni­kom sle­de­će - ge­ne­ra­ci­je 1996. go­di­ne, Če­do­mi­rom Jo­va­no­vi­ćem. Ma­nje raz­ba­ru­šen i iz­gu­bljen, dis­kret­ni­ji i ma­lig­ni­ji od Dra­ško­vi­ća, Jo­va­no­vić je ne­po­gre­ši­vo bio da­le­ko­vid i hra­bar u sop­stve­nu ko­rist. Ni­je nje­mu sme­tao naš vr­šnjak Mar­ko Mi­lo­še­vić za­to što je svo­jim sra­mot­nim, da­hij­skim po­na­ša­njem bru­kao i pljač­kao srp­sku dr­ža­vu, Jo­va­no­vi­ća je mu­či­lo što ne­ko dru­gi umje­sto nje­ga ži­vi ta­kav ži­vot i ko­ri­sti to­li­ke jav­ne re­sur­se. Po­sle je po­bje­đi­vao i gu­bio iz­bo­re - ostao je upam­ćen po ka­ta­stro­fal­nim od­lu­ka­ma: re­ci­mo o har­mo­ni­za­ci­ji eko­no­mi­ja Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, oti­ma­nja man­da­ta po­sla­ni­ci­ma, va­nin­stu­ci­o­nal­nog i ne­de­mo­krat­skog od­lu­či­va­nja. Iza nje­ga je osta­la jed­na ze­bra - pje­šač­ki pre­laz ko­ju su par­tij­ski ne­pri­ja­te­lji is­cr­ta­li is­pred Na­rod­ne skup­šti­ne po­što kao je­dan od pe­to­ri­ce pr­vih lju­di Sr­bi­je ni­je bio u sta­nju da pri­zna čak ni da je pre­kr­šio sa­o­bra­ćaj­ni pro­pis, pa ni on­da ka­da su ga sni­mi­le ka­me­re. Se­be je is­pe­glao, na­bil­do­vao, zu­be je oče­šljao, Hi­ma­la­je osvo­jio, po­stao je bi­zni­smen ko­ji jed­ne go­di­ne ima 50.000, a dru­ge ne­ko­li­ko mi­li­o­na eura... Nje­mu je do­bro išlo u sve­mu - sa­mo je srp­skom na­ro­du za nje­go­va vre­me­na bi­lo sve go­re...
Mi smo u Sr­bi­ji ma­kar ne­što mi­je­nja­li i pro­mije­ni­li. Ka­ko nam je - ta­ko nam je. Vi u Cr­noj Go­ri ni­šta ni­ste pro­mi­je­ni­li. Đu­ka­no­vić vla­da di­je­le­ći i une­sre­ću­ju­ći na­rod. Ali, da li bi se on ta­ko du­go odr­žao da ni­je bi­lo va­ših vu­ko­va me­đu lju­di­ma i Jo­va­no­vi­ća me­đu Če­do­mi­ri­ma? Da li su Đu­ka­no­vi­ću lo­gi­čan kraj vla­da­vi­ne, ko­ji sva­ki de­mo­krat­ski po­li­ti­čar du­gu­je na­ci­ji ko­joj je odan, ukra­li ra­zni Kil­bar­de, Le­ki­ći i Da­ni­lo­vi­ći? Opo­zi­ci­o­na­ri po mu­ci, po­ne­kad Sr­bi u ostav­ci, lje­ka­ri ko­ji kan­cer li­je­če so­kom od na­ran­dže, uvje­re­ni da bi od nji­ho­ve do­bro­te ka­na­li­za­ci­jom mo­glo po­te­ći mli­je­ko i da im sa­mo do­bar auto i ro­ta­ci­o­na svi­je­tla ne­do­sta­ju da bu­du vlast i ne­što pro­mi­je­ne. Đu­ka­no­vi­ću su po­mo­gli, na­rod upro­pa­sti­li. Po­tro­ši­li su naj­ve­će vri­jed­no­sti ko­je mi lju­di ima­mo - na­du i vri­je­me...
Isto­ri­ja će ih za­bo­ra­vi­ti pri­je ne­go Đu­ka­no­vić, ko­ji pri­ja­te­lja ne­ma a onih ko­ji su mu ko­ri­sni se sje­ća ta­man to­li­ko du­go da ih po­sle ko­nač­no po­li­tič­ki ras­ho­du­je i bez­bjed­no eko­lo­ški od­lo­ži. (Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)